Соколство, као свесловенски, културно-национални и политички покрет, настао је у Чешкој 1862. године. Име организације „Соко“, преузето је из српске народне традиције, у којој је птица соко симбол јунаштва, одважности и смелости. У Србији је 24. марта 1904. године у Сремским Карловцима основано прво соколско друштво „Српски Соко“.
Соколски покрет и Соколски дом представљају важан сегмент историје града Румe. Соколско друштво имало је велики значај у развоју спортског, друштвеног и културног живота Руме током прве половине XX века. Иза себе је оставило богато наслеђе: од писаних радова на тему филозофије соколства, песама, застава, значки и униформи, па до спортског и такмичарског духа.
Рума, као добрим делом словенска средина, била је погодна за ширење соколске идеологије.У Руми се, међу првим местима у овим крајевима, оснивају два соколска друштва. Српски Соко је основан 19. маја 1905. године. На оснивачкој скупштини за старешину је изабран др Жарко Миладиновић, а за заменика старешине Душан Поповић равнајући учитељ. Друштво је припадало Фрушкогорској жупи са седиштем у Сремским Карловцима. Недуго затим, 31. маја 1905. године, основан је и Хрватски Соко у Руми. Хрватски Соко је припадао Хрватској соколској жупи „Бана Јелачића“ у Сремској Митровици и Савезу Хрватских соколских друштава. Међу члановима румских соколских друштава било је људи из свих друштвених сталежа, то су били професори гимназије, лекари, адвокати, интелектуалци, трговци, занатлије и државни чиновници.
Избијањем Првог светског рата рад соколских друштава је прекинут, а настављен је одмах по завршетку рата. Соколи су у Краљевини Југославији, кроз физичко васпитање, учвршћивали југословенство као државна организација физичке културе. Соколска друштва у свим местима у Краљевини доживљавају процват. Тако је било и са румским Соколима, уместо Српског и Хрватског, настало је једно Соколско друштво Рума, а оно доживљава своје златно доба током тридесетих година XX века. Соколско друштво Рума је припадало Београдској соколској жупи и Савезу Сокола Краљевине Југославије, а од 1934. године Рума је била средиште III соколског окружја Соколске жупе Београд.
Потреба за изградњом соколских домова јавила се већ у првим годинама рада соколских друштава. За соколска друштва било je веома важнo да изградњом дома добију адекватан и функционалан простор за свој рад. Соколско друштво Рума, у оквиру соколске Петрове петогодишњице 1936. године, свечано се заветовало да ће до пунолетства краља Петра II Карађорђевића подићи свој дом у вечни спомен Витешком краљу Александру I Ујединитељу. Обезбеђен је плац који се налазио у центру Руме, у Орловићевој улици, преко пута Властелинског двора. Познати архитекта и члан Соколског друштва Милош Коварж је бесплатно урадио нацрт пројекта Дома. Циљ је био да Соколски дом Витешког краља Александра I Ујединитеља буде средиште културног и друштвеног живота Руме, а тиме би и друга румска друштва добила свој простор за рад.
У оквиру припрема за изградњу Дома, Руму је 18. маја 1938. године, посетио заменик старешине Савеза Сокола Краљевине Југославије Енгелберт Гангл. Била је то прва посета високог соколског званичника и у аналима Соколског друштва у Руми је забележена као велики и значајан празник.
Средства за изградњу Дома су прикупљена добровољним прилозима. Основан је фонд за подизање Соколског дома, а правила фонда је усвојила Соколска жупа Београд. Тако је до јуна 1938. године прикупљено 175.000 динара. Новчане прилоге за изградњу Дома је дало 148 грађана, укључујући и румска друштва: Коло Српских сестара, Српска трговачак омладина, Српско певачко друштво и Српска женска добротворна задруга, као и Властелинство грофа Пејачевића.
Изградња је почела 3. маја 1939. године, а 21. маја је обављено освећење темеља и положена је Повеља у темељ будућег Дома. Освећење темеља је обавио прота Коста Вуковић, након тога је старешина Друштва др Петар Јовић одржао говор о раду Друштва и изградњи Дома. Том приликом су у Руми приређени окружни слет и јавна вежба. На слету су, уз румске соколе, учествовала и соколска друштва из Београда, Сремске Митровице, Старе Пазове, Инђије, Шапца, Ноћаја, Вогња, Платичева, Буђановаца и Путинаца. Такође, учествовала су и сва румска друштва, као и мноштво грађана. Овој свечаности су присуствовали министар за физичко васпитање народа, Ђуро Чејовић и бан Дунавске бановине, др Јован Радивојевић. Испред Савеза Сокола Краљевине Југославије ту су били Антон Штефан и генарал Љубомир Максимовић.
Радови на изградњи Дома су брзо напредовали. Први део Соколског дома је завршен до јесени 1939. године. Свечаним чином освећења, 26. новембра 1939. године, у 11 часова, почео је са радом Соколски дом. Чин освећења је обавио изасланик Њ. Св. патријарха Гаврила, викарни епископ Викентије Проданов, уз асистенцију неколико свештеника. Освећење дома је обављено уз учешће највиших представника војне и цивилне власти. Свечаност је завршена обраћањем краљевског изасланика. Прва свечана академија у Соколском дому је одржана истог дана у 16 часова, уз учешће хора Гимназије и Српског певачког друштва. На академији су учествовале све категорије вежбача Соколског друштва Рума, Жупске олимпијске врсте и Соколског друштва Земун. Планирано је да се изградња другог дела Дома, који би се наслањао на зграду поште, смештеној на истом плацу, настави наредне 1940. године. Реализацију овог плана је прекинуо Други светски рат, тако да други део Дома никада није саграђен.
У периоду након Другог светског рата, у измењеним друштвено политичким околностима, Соколи су као организација били укинути. У послератном периоду Соколски дом у Руми остао је у функцији спорта, као сала у којој је вежбало друштво „Партизан“ и ученици основних и средњих школа. Средином седамдесетих година XX века Соколски дом је срушен и на том плацу је, 1974. године, започела изградња новог стамбеног блока који и данас, уз Градски трг са спомеником, чини централну градску зону. Приликом рушења из темеља Дома извађена је Повеља, постављена маја 1939. године, на свечаности организованој поводом освећења темеља. Данас се повеља о изградњи Соколског дома налази у Завичајном музеју Рума и представља један од вреднијих експоната, а чува се у Одељењу историјских збирки под инвентарним бројем 96.
