Историјат 

НАСТАНАК И РАЗВОЈ

Завичајни музеј Рума је у својој готово шест деценија дугој историји прошао различите фазе развоја, од завичајне музејске збирке, преко музеја градског типа, до музејске институције регионалног значаја.

Основан 1. марта 1962. решењем Народног одбора општине Рума као „завичајни историјско-природњачки музеј“ са прецизно утврђеним задатком „да ради на ископавању, сакупљању и сређивању збирки предмета, слика и записа историјске вредности, затим да организује изложбе и предавања…“ и тако омогући ученицима и осталим грађанима да упознају „сведочанства прошлости“. Решењем је прецизиран и датум почетака рада Музеја – 01. мај 1962. Наведеног датума новоформирана установа је почела са радом, али под званичним називом Завичајна музејска збирка.

Прве године постојања мењала је локације, да би од 1963. године била смештена у објекат из 1772. године, тзв. „Пејачевићеву гимназију“, где се и данас налази. Одве је у својству подстанара простор делила наредне 22 године са образовним установама различитог типа, од основне и „шегртске“ до музичке школе. Свечано отварање прве музејске изложбене поставке било је 27. октобра 1963. године, а пре тога излагани су садржаји скромнијег обима. Први запослени били су професор историје Владимир Бенко, као руководилац и Милош Буновић, као хонорарни водич, иначе дугогодишњи истраживач прошлости града и страствени колекционар. Збирка је осим највећег броја предмета Буновићеве приватне колекције употпуњавана ангажовањем професора Бенка и професора Саве Налчића, поклонима, откупима и случајним налазима.

Овакав начин функционисања Завичајне музејске збирке одржао се до 14. априла 1972. године, када је одлуком Скупштине општине Рума, на заједничкој седници Општинског већа и Већа радних заједница, преименована у Музеј у Руми. Запошљавањем дипломираног археолога на функцију в. д. директора и одласком водича у пензију, уз ангажовање локалног хроничара и историчара уметности, професора Богдана Рајаковца, унапређена је кадровска структура и остварена препоставка много стручнијег рада.

Проблеми у виду присуства високог процента капиларне влаге, безбедносна и санитарна неусловност зграде доводе до демонтаже сталне поставке и смештаја музејског материјала у импровизовани депо. Недуго потом ветеран румске хронологије и историографије, стари румски кустос Богдан Рајковац одлази у пензију, а запошљавају се два нова археолога, од којих једна преузима дужност директора. Обе учествују у редовним годишњим археолошким кампањама на „Гомолави“, заштитним ископавањима, као и рекогносцирањима терена са стручњацима Покрајинског и Регионалног завода за заштиту споменика културе.

Напокон 1977. године извршени су невелики радови на санацији дела зграде – адаптиран је простор на спрату, источно од степеништа, где је у оквиру свечаности поводом обележавања Дана ослобођења града (27. октобар) отворена друга стална изложбена поставка, рађена у сарадњи са Војвођанским музејом. Ова поставка, за разлику од прве која је била конгломерат археолошких, историјских и етнолошких предмета и грађе, била је археолошког карактера и носила назив „Археолошки налази са Гомолаве“.

Године 1979. Музеј добија данашњи назив – Завичајни музеј Рума. Наредне године, доласком историчара уметности покреће се нови правац рада и деловања Музеја у виду интезивне излагачке активности. Тематске изложбе организују се у адаптираном простору сталне археолошке поставке која се измешта у депо. Интезивном излагачком делатношћу Музеј је настојао и успео да, у недостатку комплексне сталне поставке, привуче, анимира и едукује најширу публику. Кроз презентовање различитог материјала, од културно историјског наслеђа до савремених токова уметности, постепено се градио културни фудамент града, а Музеј се профилисао као важан чинилац културно образовне делатности и постао одредиште бројних познавалаца и љубитеља културе и уметности не само из Руме него и суседних места.

Половином девете деценије прошлог века у оквиру експеримента „рационализација у култури“ Музеј, са осталим градским институцијама културе, улази у новоосновану Радну организацију Културни центар. Истовремено почиње дуго очекивана темељна реконструкција музејске зграде, а због обима грађевинских радова излагачка активност Музеја одвијала се у модерном новоподигнутом здању Културног центра.

Музеј од почетка 1991. године поново постаје самосталан. Убрзо потом у Музеј долази и историчар. Стручни тим Музеја у реновираној згради почиње припрему сталне изложбене поставке, која услед недостатка финансијских средстава споро напредује. Паралелно са овим активностима, у сарадњи са организацијим СУБНОР-а Рума, у источном делу приземља уређује се изложбена поставка посвећена неговању традиција НОБ-а – „Трећа Војвођанска ударна бригада“, која ће остати актуелна готово три године. Новембра 1992. у у адаптираном простору прве, Буновићеве поставке, отвара се трећа стална изложбена поставка, археолошко историјског карактера.

Реконструкцијом и адаптацијом зграда је оптимално прилагођена музејским делатностима, приземље са три изложбене просторије предвиђено је за сталну изложбену поставку док су на спрату уређена 2 депоа, 4 канцеларије и 2 изложбене сале. У већу изложбену салу, одмах по завршетку реновирања, 1988. године, смештен је сликарски легат Миливоја Николајевића (захваљујући коме је и покренута темељна реконструкција зграде), а наредне године у мању салу смештен је новоприспели сликарски легат др Романа Соретића. Недуго потом у салама оба легата организују се тематске изложбе, док се избрана дела из оба легата трајно излажу на ходнику спрата где су постављене и две зидне витрине посвећене легаторима. Ове активности никада нису имале тенденцију да потисну у други план личности и садржај завештаних колекција, већ напротив, да оживе посету и отргну од заборава племените намере поклонодаваца. Изложбене активности и презентације осталих програма у поменутим салама трају у континуитету до данас а спомен на легаторе стално је присутан у виду назива сала (већа – сала легата Миливоја Николајевића, мања – сала легата др Романа Соретића) и изложеним делом завештаних колекција на ходнику испред њих.

 Половином последње деценије 20. века Музеј свој рад проширује на две нове и изузетно важне активности – издавачку делатност и организацију Ликовне колоније „Борковац“. Истовремено допуњава и заокружује сталну изложбену поставку проширивши је и у источни део приземља. Крај овог века Музеј дочекује са оформљеним стручним тимом, у виду 2 археолога, 2 историчара и историчаром уметности, који се пар година касније комплетира доласком етнолога. Нажалост, крај века доноси тотално демонтирање и уклањање сталне изложбене поставке, услед НАТО агресије оличене у бомбама које су, између осталих насеља широм Србије, погодиле и Руму.

Након 38 година континуираног рада и постојања, Музеј је у нови век ушао са потпуно изграђеном физиономијом: као институција јасног, стручно-програмског профила, са већ од раније регионално дефинисаном музеолошком надлежношћу на територији четири општине југоисточног Срема – Рума, Пећинци, Инђија, Стара Пазова.

Почетком 21. века интензивиране су издавачка и излагачка делатност. Збирке су проширене и обогаћене новим предметима. Такође, са пет нових легата њихов број се повећао на седам. Проширена сарадња са сродним установама у земљи и иностранству, са васпитно-образовним институцијама у Руми и околини, као и са медијима. То је резултирало повећаном броју посетилаца. Токм прве две деценије 21. века Музеј је ставио акценат на побољшање техничко-технолошких услова.

Као круна горенаведених активности Завичајни музеј Рума је добио награду Михајло Валтровић, за изузетне резултате у стручном раду постигнуте током 2017. године, које додељује Музејско друштво Србије.